Obično neobična mama

Uzimam danas sina iz vrtića, kad tamo me sačeka obračun a na njemu prilično iznenađenje. umesto cifre od 2600 rsd koju plaćamo kao korisnici dečijeg dodatka, stoji skoro dupla cifra od 4500 rsd. Ja malo u šoku, reko greška neka, pa pravo u računovodstvo. Tamo mi jedna doterana teta objasni da nema greške i da su sve beneficije za korisnike dečijeg dodatka, samohrane roditelje i sličnu socijalu ukinute i da svi plaćaju pun iznos. Na moje pitanje zašto nas nisu obavestili o tome, teta pomalo drsko odgovori da je obaveštenje bilo na televiziji. Htedoh da je upitam šta da radimo mi koji ne gledamo televiziju ali mi njen sve nervozniji pogled nije ulivao poverenje pa ljubazno zahvlih i odoh. 

Nije mi svejedno. Sa jednom plato se jedva krpimo. Da se razumemo, moja deca imaju sve. Sita su, obučena, imaju krov nad glavom i brižne roditelje koji ih vole najviše na svetu, čak i luksuz da imaju i kućnog ljubimca ali ipak mislim da nam sistem uskraćuje mnogo toga. Sa svih strana nam trune o beloj kugi i da treba da nas bude  više ali deca ne žive od vazduha i ne možete ih nahraniti ljubavlju, za decu treba novca, kojeg je sve manje i manje. Trudnice plaćaju solidarni porez, povraćaj PDV-a je postao cirkus a olakšica nema ni u šali. Kao da sve ovo nije ni bilo dovoljno, kad na radiju čujem vest da je naša zemlja rešila da pokloni Siriji neku priličnu sumu evra i ne bude mi baš svejedno. Nemojte me pogrešno shvatiti, volim svu decu sveta i žao mi je te dece ali mi je mnogo više žao naše, srpske, dece. Dovoljno je da otvorite bilo koje novine, ili elektronske medije pa da vidite izgladnela i izmučena dečja lica. Deca zbog siromaštva gube dom, roditelje, nadu. Možda ja nisam u trendu ali zar nije potrebno pobrinuti se prvo za svoju decu pa tek kada ste sigurni da ona ne oskudevaju ni u čemu, okrenuti se pomaganju drugoj deci.